ДОСАДНА ПЕСМА

Толико ми је досадно
да не знам шта ћу.
Кад излазим из школе
накривим капу на лево око
и побијем се са тројицом,
бар да ме виде девојчице.

Девојчице су смешна створења:
дугоноге,
округле,
пегаве или кратковиде,
много лажу и оговарају
и пишу љубавна писма
која ми ставе под клупу.

Мени је све то досадно.
Ипак, прочитам писма,
најлепше речи препишем
- ако ми некад затреба,
а од оног што остане
направим папирне лађе,
направим птице,
сланике,
жабе,
и бајаги се играм,
а тако ми је досадно.

Досадно ми је да порастем,
да носим тесне ципеле
и да се оженим.
Они који порасту прво се данима мрзе,
онда се данима свађају.

Једино ми је жао мог тате.
Да је остао дечак - као ја,
баш бисмо лепо могли да се дружимо
и да заједно будемо заљубљени
у наставницу историје.

Све остало ми је досадно.
Толико ми је досадно
да не знам шта ћу,
него - накривим капу на лево око
и побијем се са још тројицом,
чак и кад нема девојчица.

ДРХТАВА ПЕСМА

Осећам: нешто у мени расте
помало болно - помало бело,
као да некакве збуњене ласте
лете кроз моју главу и тело.
Врте се.
Престижу.
Нешто траже.
Од њих се на усни дах ужари.
Ја не знам шта ћу,
а мама каже:
још си ти балава за такве ствари.
Осећам: нешто у мени прска
као кад пупољак зенице шири.
Зашуми некаква златна трска
и неће под челом да се смири.
Ту облог не помаже.
Душа се кикоће и крвари.
Нешто ме мучи,
а мама каже:
још си ти балава за такве ствари.
Онда ме закити презрело лето:
два грозда - као две топле тачке.
Све ми у ребрима разапето.
Све окренуто наглавачке.
А све је ипак луђе и драже.
Срце би пространства да озари.
Плачем од среће,
а мама каже:
још си ти балава за такве ствари.
Природо, чуј ме:
лагања нема!
Ти бујај - ја ћу од тебе више!
И нека широко у нама двема
огроман ружичаст ветар дише.
И лудуј, природо!
Зри наопако!
Само ми немир не поквари.
Волим те што си заиста тако
к'о и ја балава за дивне ствари.


 

ДРУГАРСКА ПЕСМА

Ништа ти не разумеш,
мој најрођенији блесане,
уображени принче
што те је живот размазио.
Да знаш колико сам ноћи
узнемирене и бесане
дрхтао крај твог узглавља,
покривао те и пазио.
Ти си за мене још увек
парче тек рођеног меса:
онај мусавко што вришти
и целу кућу потреса.
Ја сам те, лепото моја,
научио да ходаш.
Свима сам плаћао пиће
кад су ти зуби никли.
Ја сам ти дао живот.
Није те донела рода.
А сада смо се, одједном,
један од другог одвикли,
као да све што кажем
заиста не разумеш
и као да све што умем
ти трипут боље умеш.
У реду, паметна главо.
Ја сам те љуљао, купао,
поносио се тобом,
немуште речи срицао,
и доста своје младости
због тебе сам пролупао
и кад је у свет требало
нисам се због тебе мицао,
него сам сав оседео,
мој надувенко мили,
да би овај твој живот
и дани ваљани били.
Данас кад рођендан славиш,
све ћу свечане торте
побацати кроз прозор
на ужас родбине целе.
Ти знаш: ја сам твој отац.
Ми смо од такве сорте
што не сме да задрхти
кад одапиње стреле.
Можда још није касно.
Једном се мора све рећи:
и другарски и тужно
и грубо и срнећи.
Пропустио сам године.
Испустио те из руку.
Све твоје слабе оцене
мољакањем сам решио.
Вечито сам се свађао
кад те други истуку.
Био си моје мезимче
и ту сам највише погрешио.
Четрнаест ти је година
и зар те стварно не вређа
да стално за тебе подмећем
и душу и главу и леђа?
Хоћу да јасно кажеш
кад мислиш да будеш мушкарац.
Зар треба и сутра да решавам
све што ти одраслом фали?
¨Тата, шкрипи у браку...
на послу... дај за џепарац...¨
А ја ти и даље помажем
јер те волим и жалим.
Не честитам ти рођендан.
Ми смо се узалуд борили
и стварали смо чуда,
а ништа нисмо створили.
И ево, данас ти дајем
реч родитељску и мушку:
ако не постанеш човек
на овој, тек започетој
чаробној стази живота
- морам ти разбити њушку.
Макар ожењен био,
макар у тридесет петој.
Никад те тукао нисам.
То за дечаке није.
Ал' сутра, одрасли принче,
видећеш како се бије.

ИМЕНА

Пронађеш негде некаквог Мишу,
некаквог Горана,
Драгана,
Свету,
пронађеш другаре налик на себе
и станеш тако и не верујеш
да има неко као ти - исти,
на овом друкчијем свету.
И ништа не мора да се каже.
Све се унапред зна и разуме.
Можда те неке Мире сад траже.
Можда Гордана нека не уме
без тебе,
Јелене,
Милице,
Виде,
до неког огромног сунца да иде.
И не знаш колико као ти - таквих
вечерас поново неког немају.
И не знаш колико као ти - истих
за сусрет са тобом баш сад се спремају.
И не знаш ко су ти, као ти - дивни,
и што су јастуке сузама влажили.
А лепо сте се могли срести
само да сте се мало потражили.
И крећеш у живот с погрешним неким.
С друкчијим неким.
Неким далеким.
А Борис,
Вера,
Владан
и Сања
још увек само тебе сања.


 

КАД САМ БИО ВЕЛИКИ

Кад сам ја био велики,
баш сам правио многа чуда!
Пео сам се,
на пример,
на разна брдовита брда
и - свуда!
Истукао сам једног дивљег лава
- без прута.
Био сам на Месецу два пута,
а можда и три пута.
После сам и на јужни пол пловио.
Ту сам дурбином кита приметио.
Није ни трепнуо
- а већ сам га уловио!
Осталим сам китовима запретио.
Кад сам ја био велики,
тата је морао сваки дан да се умива.
Победио сам једног гусара.
Победио сам једног дива!
Победио сам... још једног дива!
И сваки див је плак'о.
И све тако...
Кад сам ја био велики,
могао сам целу улицу да истучем.
Могао сам са куће кров да скинем.
Могао сам сваког кера за ухо да повучем.
Могао сам слона за сурлу да уштинем.
А можда: и два слона да уштинем!
Кад сам ја био велики,
нико није смео да ме по млеко шаље!
Кад сам ја био велики...
Кад сам ја био велики...
Е - не знам даље.
Мирослав Антић








ЛАКО ЈЕ ТЕБИ


Лако је теби кад имаш брата
па може да те штити и брани.
Кад се у дворишту играте рата,
он увек стоји на твојој страни.
Од свих је бољи.
Од свих је јачи.
Зато брат тако много значи.
Лако је теби кад имаш брата:
смеш да се правиш важан пред свима.
У биоскопу нема карата,
он само трепне и - већ их има.
На утакмици нигде места,
он само мигне - три клинца дигне.
Познаје сваког кондуктера.
Познаје сваког посластичара.
Има у граду триста другара.
Мени је тешко јер немам брата
па пазим с ким се играм рата,
јер није свако на мојој страни
спреман да увек баш мене брани.
А кад се с другом децом потучем,
обично дебљи крај извучем.
Код куће радим сам за двоје
и што је моје и што није моје:
и угаљ вучем,
и рубље скупим,
и собу спремим,
и млеко купим...
И тако: пошто немам брата
морам да будем вредан сам,
да будем двоструко вредан сам
и да одрсатем сасвим сам.
Од свега што на свету знам
најстрашније је кад си сам.

НАЈМАЊА ПЕСМА

Ево најмање песме.
Мања је од зрна мака.
У њој је један осмех
и писмо за једног дечака.
Ако знаш ко га шаље
- шта да ти причам даље.
Ако не знаш ко шаље
- шта те се тиче даље.








РОЂЕНДАНСКА ПЕСМА

Ја мислим да смо сви редом
из лепе љубави рођени,
огромне, чудне и дрхтаве
као јасике зелене.
После су дошле колевке,
цуцле и зуби и остало.
И ноћи кад смо кмечали.
И пелене. Пелене. Пелене.
Свеједно је да ли су облаци
јесењим небом тумарали,
или је кошава била,
или је мећава била,
ја мислим: они су видели
сва сунца кад су нас стварали.
Зато је коса бебама
мека и топла к'о свила.
Ја мислим да су се волели
и мислим да су замишљали
најлепше усне за нас,
најлепше око и длан.
И желели су да будемо
најбољи на овом свету.
Да ли се икад упиташ,
личиш ли на њихов сан?
Мама и тата су стари већ
и кажу: љубав вене.
А љубав њихова остаје
и у нама се шири.
И наставља се. Наставља
у неком маленом шврћи
што ће из нашег срца
ускоро да извири.
 

НЕПОВРАТНА ПЕСМА

Никад немој да се враћаш
кад већ једном у свет крећеш.
Немој да ми нешто петљаш.
Немој да ми хоћеш-нећеш.
И ја бежим без повратка.
Никад нећу унатраг.
Шта ти значи старо сунце,
старе стазе,
стари праг?
То је оно за чим може да се пати.
То је оно чему можеш срце дати.
Ал' ако се икад вратиш
- мораш знати:
ту ћеш стати.
И остати.
Очима се у свет трчи.
Главом рије млако вече.
Од реке се дечак учи
ка морима да потече.
Од звезда се дечак учи
да запара небо сјајем
и од друма - да се мучи
и вијуга за бескрајем.
Опасно је као змија,
опасно је као метак
кад у мени вечно клија
и ћарлија мој почетак.
А мени се у свет срља.
Стиснем срце.
И зажмурим.
Ал' кад пођем - нећу стати,
јер једино знам да журим.
Не знам куда.
Не знам зашто.
Не знам шта се тамо скрива.
Знам једино да не могу
ту, где - како пружим ногу -
везује ме одмах неко,
зауздава
и поткива.
Опасно је као муња.
Опасно је као метак
кад у мени вечно куња
и мучи ме мој почетак.
Зато бежим.
Трчим.
Тражим.
Стварам зору кад је вече.
Нек' од мене живот учи
и да тепа и да тече.
Ја сам такво неко чудо
што не уме ништа мало,
па кад кренем - кренем лудо,
нестрпљиво,
радознало...
Не знам шта ме тамо чека
у маглама издалека,
ал' ако се и позлатим,
ил' све тешко, горко платим
ја ћу увек само напред.
Никад нећу да се вратим.








ОДЛУКА

Живот је све нешто из почетка.
Јуче и прекјуче сутра не вреде.
Нема на свету два иста петка,
две исте недеље,
две исте среде.
Па чему онда разочарања?
Ако је једна љубав - ћорак,
одмах се друкчије и лепше сања.
И кад си највише тужан и горак
неких се нових очију сетиш
и схватиш да летиш... дивније летиш.
Ко је то видео да дечак пати?
Да куња кмезав и да плаче?
Сваки пут мораш изнова знати
да волиш боље, да волиш јаче.
Не да се вадиш.
Не да се тешиш.
Већ да се истински до неба смешиш.
Нема на свету две исте среде,
два иста уторка,
два иста петка.
Све нове љубави друкчије вреде.
Живи се сваки пут из почетка.
Живи се да се никад не пада.
Да будеш снажнији после олује.
И да се у твом срцу већ сада
сто златних звезда унапред чује.







 
ОПОМЕНА

Важно је, можда, и то да знамо:
човек је жељан тек ако жели.
И ако себе целог дамо,
тек тада и можемо бити цели.
Сазнаћемо тек ако кажемо
речи искрене, истоветне.
И само онда кад и ми тражимо,
моћи ће неко и нас да сретне.








ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ

Знам, мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.
По образима ветар ме млати.
Чупа дрвећу жуту косу.
У који део града да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.
Вуцарам около два празна ока,
гледам у лица пролазника.
Кога да питам,
смешан и мокар,
зашто је нисам срео никад?
Ил' је већ било?
Требало корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
ал' ја: за угао скренуо,
горак,
а она: не знајући прошла.
Можда смо целу јесен обишли
у жудњи лудој, подједнакој,
а за корак се мимоишли?
Да. Мора бити да је тако.








ПЛАВА ЗВЕЗДА

Иза шума, иза гора, иза река, иза мора,
жбуња, трава,
опет ноћас тебе чека чудна нека звезда плава,
звезда права.
Чак и ако не верујеш,
пробај тога да се сетиш.
Кад зажмуриш и кад заспиш, ти покушај да је чујеш,
да одлетиш,
да је стигнеш и ухватиш и сачуваш кад се вратиш.
Али пази:
ако није сасвим плава, сасвим права,
мора лепше да се спава, да се сања до свитања,
мора даље да се лута,
триста пута,
петсто пута,
мора друга да се нађе... трећа... пета...
мора у сну да се зађе на крај света
и још даље иза краја - до бескраја.
Мора бити такве звезде.
Што се чудиш?
Пази само да је негде не испустиш док се будиш.
Пази само да се негде не изгуби,
не повреди.
Таква звезда у животу много значи, много вреди.
Ја ти нећу рећи шта је ова звезда плава,
звезда сјајна.
Кад је нађеш - сам ћеш знати.
Сад је тајна.








ПОСЛЕ ЉУБАВИ

Опраштамо се,
опраштамо се и страшно дугим ногама
одлазимо у свет.
Ти у своју младост
онуда иза фабрика,
иза пристаништа
и моста,
низ раскршћа која се разилазе као посвађани људи.
Ја у своју младост
онуда уз пругу,
где трава има укус воде,
песка
и сунца.
Никад више нећемо седети у истој клупи
ни једно од другог преписивати задатке,
ни делити ужину на одмору.
Никада се више нећу смејати твојим олињалим луткама
ни ти мом неукроћеном жврку на темену
за који су ме вечито чупкали
они што седе иза нас.
Није ово више завршена само једна школска година.
Кажу:
готово је детињство.
Једно велико детињство данас је готово.
Кажу,
и сви су заједно радосни
и котрљају се низ степенице као шака просутих кликера,
и сви су смешни од задовољства
као пластелинске фигуре,
и сви су шарени и чудни
као град за време великих празника.
Само ја знам:
никада више,
никада више,
нећемо се ухватити за руке
ни ходати од угла до угла
и покушавати узалуд
да се сетимо док ћутимо
нечега врло важног,
нечега толико огромно важног
чега се раздвојени
никада више нећемо моћи сетити.








ПРОТЕСТНА ПЕСМА

Свашта умем.
Стварно умем.
Само - себе не разумем.
Ја, чувао, људи овце
тамо негде на крај света,
мојој деци кајмак смета,
лук им смета...
Све им смета.
Ја до школе пешачио
и по киши и по снегу,
моје кћери к'о књегиње,
к'о да се у свили легу:
једном шмркну,
двапут кину
и беже у лимузину.
Свашта умем.
Стварно умем.
Само - себе не разумем.
Ја крчио с оцем шуму.
Плик до плика длан ми оспе.
Моме сину - господину
тешко и да ђубре проспе.
Кад му мати нешто режи
мислим: женско па нек' режи.
А он: одмах купи ствари
и од куће у свет бежи.
Још ми жврља нека писма
опроштајна,
пуна бола.
Испаднемо пред њим криви
ми и школа.
Тражи новац, кука, моли
- нема чиме стан да плати,
а ја шашав
па га пустим
да се мирно кући врати.
И све дивно, дивно умем
само - себе не разумем.
Све сам ово за њих стек'о.
Нико хвала није рек'о.
К'о да морам да се зборам
и да леђа вечно кривим
због принчева и принцеза.
К'о да само зато живим.
А ја живим јер се надам
да ме и сад негде чека
једна шума из детињства
и ведрица врућег млека,
и тишина испод брега,
и плав лепет птичјих крила,
и огромне жуте звезде
као што је моја била.
Ал' путеви затрављени.
Над њима се магле топе.
Одавно су затрпане
моје босе дечје стопе.
Ишао сам и ја у свет
без режања,
без бежања.
Ишао сам да одрастем.
Сад све могу.
Сад све умем.
Али шта ми све то вреди
кад сам себе не разумем.








ШТА СЕ ТУ МОЖЕ

Мама ми каже: луцкасто моје,
шта се то збива у твојој глави?
У њој дечаци,
кажем,
постоје,
дечаци смеђи, црни и плави.

Мама ми каже: луцкасто моје,
зар могу тамо сви да се сложе?
Ја кажем мами: кад већ постоје,
нек' ту и стоје - шта се може!

Мама ми каже: пусти приче
- збијени тако
на шта личе?

Ја руком махнем и - уздахнем.

Сви они личе,
сви много личе,
на нешто лепо као из приче
- на све што желим
- на све што хоћу...
Личе на немир и на самоћу.

Мама се смешка: луцкасто моје,
па они,
значи,
не постоје.

Постоје,
кажем,
као на јави,
дечаци црни, смеђи и плави.

Шта да се ради? - мама вели.
Ја кажем:
ништа,
већ - да се жели
да никад чекање не избледи.

Мама ми каже: да ли то вреди?
А ја се смешкам:
видећеш - вреди.








СТРАНИЦА ИЗ ДНЕВНИКА

Ништа нећу да јој кажем
јер нећу.
Она је једна неозбиљна
најобичнија балавица.
Ми старији,
ми из осмог разреда,
ставимо руке у џепове
и звиждућемо кроз зубе.
Баш нас брига за те девојчице.
Ништа нећу да јој кажем
јер нећу.
Али ако погледа неког другог,
постаћу најгори ђак у школи.





 

ТАЈНА

Свако има неку тајну:
шу - шу - шу...
Неко лепу и бескрајну,
неко тужну или смешну,
неко злу.

Неко своју тајну слаже.
Неко одмах мами каже.
Неко своју тајну не би
испричао ни у сну.
Неко шапне само теби
као другу - шу - шу - шу.

Обично су тајне главне
измишљене и љубавне,
ал' и друге кад се зброје,
наше, ваше, моје, твоје,
леве, десне, чудне, сјајне,
све једнако много значе,
јер - иначе
зашто би се звале тајне?

Имам и ја тајну једну.
Врло важну!
Врло вредну!
Ником другом - само теби
пришапнућу јутрос њу:
ходи ближе: шу - шу - шу...
сутра рано... шу - шу - шу...
баш онамо... шу - шу - шу...
али ником то не кажи,
сам потражи...шу - шу - шу...

Пронаћи ћеш врло лако
и видећеш да је тако.








УСПАВАНКА

Свет овај, у ствари,
и није тако рђав и зао,
мада понеко плаче
и самује
и брине.
Можда је сутон с крова
сасвим случајно пао.
Можда би и ноћ да сване,
можда би и ноћ да сине.
Волим да свако ваља
и верујем бескрајно:
сванућа постоје зато
да човек лакше дише.
И склапам очи.
И сањам
потајно
то врело
то сјајно
јутро од ветра и влати
што се над крошњама њише.
А сигурно је важно
и од свега најпрече:
за сваки образ на свету
по један пољубац скројити.
И кад се умориш горко,
и трне у теби вече,
дивно је свој јастук надом
залити и обојити.
И важно је ово,
важније од најпречег:
кад се толико лепоте
у себи чува и има,
умети,
да нико не сазна,
бар комадић тог нечег
умотати у снове
и досањати свима.
Тако ће век твој бити
мање самотан,
зао,
са мање брига,
ружноће,
и плача,
и страха
и туге.
И сваки пут кад будеш
комадић себе дао
и своје снове свету
по ветровима слао,
личиће јутро на тебе
више него на друге.








ЗАГОНЕТКА

Погоди како се расте.
Погоди како се лако
стигне до крова,
до ласте,
облака пуног кише,
до неке звезде далеке
и више
и још више
у чудне висине плаве.
Погоди да ли кроз крагну,
кроз ногавице,
рукаве,
док нека снага у теби
и нека лепота у теби
право до сунца води?
Зажмури па погоди.
А можда није ни важно
да се унапред сетиш.
Можда се најлепше расте
кад ништа не приметиш.
Можда се најлепше бива
већи,
још већи,
највећи
- ћутећи,
сасвим ћутећи,
кроз неки тихи немир
што се у теби створи,
па гори,
бескрајно гори
и никако да изгори.
И нико не зна шта је.
А он траје и траје.








ЗАПИСАНО У СРЕДУ

У среду смо се први пут срели,
а до тада се нисмо знали.
У петак смо се заволели.
У понедељак посвађали.
Опет је среда. Сад свима кажем
док лутам по корзу сам:
не, није она лепша ни дража
од других девојчица које знам.
Па кад је сретнем - очи кријем.
Звиждућем. Гледам у нешто друго.
И мислим: збиља, свеједно ми је...
Ал' окрећем се дуго... дуго...







 

ЖИВОРАД

Што код кројача
у излог
вису одела?
Што код вулканизера
пред кућу
вису гуме?
Кад је реклама,
нека буде реклама.
Зашто, онда, пред школу
да не вису учитељи?
Кад је, браћо, реклама,
треба да је реклама!








ПРВИ ТАНГО

Девојчице,
ви које сте вечерас последњи пут успавале своје лутке и дошле на ову игранку,
са очима пуним неке трепераве среће,
плавим и великим као највећи, најплављи цвет,
ви, са осмехом топлијим од месечине на пропланку,
ви, заљубљене у прву локну на свом челу
и заљубљене у цео свет,

и сви дечаци,
ви који сте вечерас први пут уљем зализали косу,
па вам се одједном чини да сте озбиљни
и слични одраслим људима,
ви са кликерима у џепу и пегама на носу,
ви, што се правите трако, много важни,
а срце вам као миш дрхти у грудима,

хајде,
почнимо овај први танго у животу!
Играјмо!
Није страшно!
Два лево - један десно!
Ево бројимо сви  у глас!

Збогом, оловни војници!
Збогом, детињство са кикама и плавом машном!
Збогом, све оно што је било јуче!
Добро нам дошло све ово што је испре нас!

Није ово час хемије ни математике.
Зато: умирите се за тренутак.
Тихо за оне пред којима се вечерас
отвара младост широка.

Уместо лутака,
пред сваком девојчицом клања се по један живи,
пегави лутак.
Уместо кликера,
у срце сваког дечака котрљају се два топла
и насмејана ока.

ЂАЧКИ  КОРЗО

У први сумрак
сви се ту сјате
озбиљна лица,
држања крута;
оду до угла,
па се врате
и опет тако
још двеста пута.

Шарена поворка
гура се, шета...
Хиљаду капа
и берета...
Хиљаду шубара
и качкета...

А успут поглед
понеко баци,
ил нешто бајаги
неважно каже.

Руку на срце:
шта сви ти ђаци
данима овде
порно траже
док троше ђонове
и троше сате,
док оду онамо
и док се врате,
и опет тако све и
све испочетка,
данас и сутра,
идућег петка,
идућег јула,
идућег маја,
тамо и натраг
- и никад краја?

Чарапе жуте,
зелене,
плаве,
и дуге ноге
као штапови.

И неки жвркови
на врху главе.
И шишке на челу
као слапови.

И погуркивања.
И завиркивања.
И задиркивања.
И добацивања.

А можда ипак,
ко ће знати,
можда ту ипак
нешто постоји?

Можда ту нису
празни сати
кад се у гужви
шета и стоји,
па почне тако
све испочетка:
данас и сутра,
идућег петка,
идућег јула
или априла...

Можда ту неком
расту и крила?

Можда ту неком
сва путовања?

Можда се овде
најлепше сања?

Можда се овде
најлепше жели?

И можда су се
баш овде срели
путеви неки
дуги и тајни,
путеви бели,
путеви трајни?

И можда су се
баш овде срели
осмеси неки
- и заволели?

Можда баш зато
једино вреди
да се у гужви
онако лута:
мало онамо
и мало натрасг,
и опет ртако
- још безброј пута.