Из Знакова поред пута

Зашто балканске земље не могу да уђу у круг просвећеног света, чак ни преко својих најбољих и најдаровитијих представника? Одговор није једноставан. Али чини ми се да је један од разлога одсуство поштовања човека, његовог пуног достојанства и пуне унутарње слободе, и то безусловног и доследног поштовања. То је наша велика слабост и у том погледу сви ми често и несвесно грешимо.
Ту школу нисмо још прошли и тај наук потпуно изучили. Тај недостатк ми свуда носимо са собом као неки источни грех нашег порекла и печат мање вредности који се нe да сакрити.
О томе би требало говорити и на томе радити.
*
Над Београдом сунце сија као да никад неће заћи. Али кад стане да залази, у ове јесење дане, гаси се као жеравка у води. Изгледа ми као да не залази сунце само, него и земља с њим. Потоне заједно са сунцем и модра горска коса у даљини, а затим почне да се губи и сремска равница, да се савија као насликано платно.
Савијају ћилим. Свршена представа.
Тренутна илузија која прође не остављајући трага, као неразумљива језа уз кичму.
У мом раном детињству једна од највећих и најлепших сензација била је прва циркуска представа на коју су ме одвели. Само и ту је био један тренутак страха и плача.
Кад су после прве сцене, акробација и шала, почели да савијају ћилим и припремају место за идућу сцену, дете је ударило у плач. Молило је старије да не дозволе да се смота лепи велики ћилим који му је изгледао простран и шарен као рајска ливада и да се не прекида дивна игра акробата и кловна. Узалуд су га умиривали да је то само прва тачка, да се игра наставља и да има још много лепших ствари које долазе. Дете је плакало горко и гласно и умирило се тек кад су се појавили коњи и беле мазге са прапорцима и плавим врпцама уплетеним у гриву. И док се, задивљено, поново смејало, сузе су му се саме сушиле на лицу.
Сунце је давно зашло. Тренутна илузија ишчезла. Опет се појављују знани, непомични видици. Равница се мрачи и постаје крута, са одсеченом цртом на хоризонту. Београд пали своје светлости до у бескрај и изгледа као играчка за дивове.
*
- Кажу да постоји негде место правог суда и пуне истине. Ту се сазнаје и објављује све што је међу људима било скривено и тајно, казује све што је остало прећутано и неречено, исправља све што је икад било наопако и криво, враћа све што је утајено или отето, досипа оном коме је закинуто, одасипа тамо где се пресипало. Ту се питање људског постојања право поставља и - уколико то зависи од човека - до краја решава. То је место где истина сја као сунце које не залази, где правда царује.
-Ах, па то је лепше од свих сниваних рајева и утопија! Може ли бити да такво место заиста постоји? Ако постоји, може ли се знати где је и како се долази до њега?
-Може. Оно је међу нама, овде где сада стојимо.
-?!?
- Да! Буди храбар, искрен и постојан, човекољубив, разуман и праведан - и оно ће бити свуда где твоја нога ступи и твоја реч одјекне.
*
Оно што је вредело нешто у мени и на мени било је редовито изван моје воље и мога знања и сазнања. Оно што сам био, хотећи да то будем, такво је да у већини случајева, не вреди много, а понекад чак не служи на част ни мом карактеру ни мојој памети, и боље би било да није никад ни било, или да се бар може заборавити, кад се већ не може избрисати.
Тако ми се понекад чини да је код самог постанка мог духа и карактера учињена грешка коју ништа више не може поправити.
Ко сам ја који делам и живим на своју бруку и на своју штету, а ко је онај други који, не познавајући себе, живи у истој кожи са мном, стидећи се свог нераздвојног парњака.
*
Време је да се пење, да се напредује за степеницу више, иако ни претходна степеница није још потпуно освојена ни утврђена како треба. Говорити мало, не говорити зло, глупо, површно ни узалудно, или чак не говорити уопште. Све су то степенице на путу личног напретка и усавршавања које у току живота, као терен у рату, освајамо, губимо и поново освајамо. С годинама, тачније речено са старошћу, која наступа полако и тихо као сумрак на земљу, крв хладни, нагони одумиру, савлађујемо се и обуздавамо лакше, тако да и без своје велике заслуге говоримо мање, можда разумније и човечније. Али то није довољно. Време је да се пређе на постизавање вишег степена, а то је: унутарње ћутање. Шта вреди што мудро држимо језик за зубима, ако у нама још све ври од оштрих судова и брзоплетих реплика које не покрећу наш језик и не прелазе преко усана, али потресају и парају нашу унутрашњост? Често могу да се виде такви старци који смирено и преподобно ћуте, али им се у погледу и подрхтавању усница јавља понекад одраз унутарњих кивних и злоћудних монолога и дијалога.
Било је време да већ научимо да у себи ћутимо. Све нас позива на то. Природа сама нам помаже у томе. Време је, јер иначе ће нам се десити да до краја зло живимо и, на крају, ружно умремо. А то је страшно.
*
Кад почнемо да се питамо шта ћемо са својим животом (код неких се то питање поставља и у млађим годинама, а код већине са првим појавама старења), то је знак да силазимо са правог пута и да живот не зна шта ће са нама. Јер, не живимо ми живот, као што у својој слепој егоцентричности мислимо, него живот употребљава нас, управља нама и одбацује нас кад више не можемо да послужимо његовим нама непознатим циљевима.
После тога ми још „живимо“ неко време, али само по инерцији, крећући се сопственим погонским средствима, док нас тај живот не склони са писте као сметњу свом живом саобраћају.
Дешава се, нарочито на путовањима и кад останем дуже сам, да изгубим рачун о времену и о себи у њему, да ми посве нестане утврђено осећање времена, као што човеку нестаје даха, да губим брзину и падам као мртав предмет, сопственом тежином. Тада се губи најпре сећање, па свест о себи и својим димензијама, плановима, дужностима и потребама, нагло слаби воља и одлива се снага од нас.
У том стању, кад би потрајало, не би се могло живети ни онолико колико човек може издржати без воде или без хране, јер од њега постаје живо ништа које се губи у општем, безименом постојању.
*
Чини ми се кад би људи знали, колико је за мене напор био живети, опростили би ми лакше све зло што сам починио и све добро што сам пропустио да учиним, и још би им остало мало осећања да ме пожале.
*
Будите неповерљиви према себе, својим осећањима и расположењима. Будите неповерљиви према себи па нећете имати потребе да будете претерано неповерљиви према целом осталом свету. А тиме ћете бити бољи, праведнији, свима пријатнији, и сами себи лакши. Чим осетите општу зловољу према свету и неповерење према људима, више него што је то разумно оправдано и потребно, одмах будите на опрезу, али према самом себи, и обратите пажњу на своју унутрашњост, јер то је најбољи знак да у нешто вама није у реду.
*
Кад нисам очајан, ја не ваљам ништа.
*
Кад људи почну да старе, све ради против њих, не само време, њихов главни непријатељ, него све у њима и око њих. Њихово тело упорно, самоубилачки лучи све нове отрове који им загорчавају и скраћују дане живота. Њихов дух се слепо одупире свему што обнавља, подмлађује или бар одржава у снази и свежини, а напротив, таложи и развија у себи све оно што замрачује видике и смањује животну радост.
Као да то није довољно, по неком чудном и парадоксалном правилу, у остарелом човеку се, упоредо са опадањем свих снага, смањивањем могућности и сужавањем изгледа, јавља одједном претерана жеља за савршенством у свему, а као последица те луде жеље: незадовољство самим собом и (још више) другима, зловоља, безнадежност и очајање. Расту сумње и хладноћа у односу са људима, а у исто време све већа бива потреба за тим истим људима, за топлином, поверењем, чистотом и оданошћу.
*
Не, никад ми не заборавимо земљу женског тела и чулне љубави. На жалост. Остане нешто, али нешто што није ништа: непотпуно сећање и несавршен заборав. И ми се осећамо као човек који је некад знао један језик и говорио течно, па га заборавио с временом тако да му ретко само поједина реч искрсне у сећању, и подсети га нејасно на времена кад је живео у оној земљи и говорио тај језик.
*
У ствари, сваки мост представља један груб и још за земљу везани почетак човековог напора да оствари свој сан о савлађивању земљине теже, па затим о летењу, да би се тако овладало светом и да би човек заузео боље место на земљи коју гази и у васиони која га окружује.
*
Да би се створило једно уметничко дело потребан је огроман рад маште. И тај напор не треба просуђивати само по ономе што је остварено и успело него и по ономе што је неуспело и одбачено приликом рада и што ће нама читаоцима и гледаоцима заувек остати непознато. Кад се помисли на све то, човек се пита како писац може издржати такав позив. Како му у рукама не експлодира оруђе којим се служи и не убије њега самог уместо да ствара по његовој вољи. Али изгледа да су они који раде такве опасне послове заштићени управо тиме што живе у унутрашњости догађаја, у самом срцу опасности.
*
У сваком времену важе као добри и велики писци они који најбоље умеју да пишу за своје време, за људе свога времена и њихова схватања и расположења. Али врло је вероватно да ће у будућности као прави писци остати само они који су умели да дају најбољу слику свога времена и људи и схватања у њему. И то без обзира на сва пролазна схватања и тренутна расположења.
*
Читајући добре писце, дешавају се пред нама чуда. Често на почетку неке реченице, кад видимо како се помаља једна мисао, ми застанемо задивљени и уплашени. И са неверицом се питамо: „Је ли могућно? Хоће ли се то што наслућујемо заиста десити? Је ли ово заиста она иста мисао коју смо и ми, не једном, наслутили при додиру наше свести са светом око нас, скривани део наше унутарње стварности? Зар има још неко да је ово овако видео и осетио?“
А кад, прочитавши до краја, видимо да је заиста тако, ми остајемо над том реченицом замишљени, захвални и срећни, јер нам је пао у део највећи дар који читање може да нам пружи: осетили смо да нисмо сами никад, ни у најтежим ни у најлепшим тренуцима, ни у својим најгорчим недоумицама, ни у најсмелијим закључцима, него да смо повезани са другим људима многоструким и тајним везама које и не слутимо, а које нам „наш“ писац открива.
То је спасоносно.


*
Епилог

Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетњи дан, сине мој!
- Шта си видио у љетњи дан, сине мој?
Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.
- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.
- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.
- Хоћеш да усниш, сине мој?
Не, оче, идем, идем да живим.
*

Андрићев сајт

Senast uppdaterad:

Ansvarig för sidan: Peter Pavlov     och   Anna Sebescen

I samarbete med